Сажетак:Када се говори о кризи права, уочава се да она има свој унутрашњи и међународни апспект, тако да се ради о поремећајима или у унутрашњем, или међународном праву, који доводе у питање, како функционисање, тако и саму етичку суштину права која мора бити крајњи циљ сваког савременог (цивилизованог) права. Када се ради о унутрашњем праву, криза права је на нашим просторима, у њеним различитим појавним облицима, већ деценијама чињеница која се може сврстати у општепознате, па се не мора посебно доказивати. Криза међународног права, с друге стране, добија забрињавајуће размере већ двадесетак година. Државе, наиме, које имају војну, економску и политичку моћ у међународним размерама, на плану унутрашњег права по правилу поштују висока правна начела и институте (нпр., правила и правни стандарди која се примењују у судским поступцима унутар САД битно се разликују од поступака које САД примењују у Гвантанаму; у хашким процесима се не примењује ни минимум оних правила која се строго поштују управо у државама које имају највећи утицај на рад овог Трибунала, тј. у Великој Британији и САД, и сл.), тако да њих не погађа криза права. С друге стране, државе које овакву моћ немају суочене су са цикличним кризама унутрашњег права, чији почетни импулс, интензитет и време трајања умногоме зависе од кризе међународног права, а те кризе изазивају и дозирају моћне државе. Тако, да моћне државе себи обезбеђују правну стабилност, која је предуслов економске и политичке стабилности, а правну нестабилност подстичу на међународном плану, а тиме и у највећем броју осталих држава. Криза међународног права, као и њом изазвана криза унутрашњег права у многим државама, траје исувише дуго и све више добија на интензитету, тако да се у овом тренутку можда пре може говорити о сумраку права, него о његовој кризи. |