Сажетак:Аутор у раду анализира уставноправни положај националних мањина и национално неопредијељених грађана Босне и Херцеговине, који су њеним уставом означени као „Остали“. Они су дискримини-сани тако што им је ускраћено једно од основних људских права – пасивно бирачко право. Устав Босне и Херцеговине у супротности је са међународним конвенцијама о људским правима и слободама које је БиХ ратификовала као субјект међународног права, и које су саставни дио Устава. На тај начин, Устав Босне и Херцеговине неконзистентан је правни акт. Пресуда Европског суда за људска права из децембра 2009. године ствара обавезу за Босну и Херцеговину да измијени свој устав с циљем уклањања дискриминације, чиме би био промијењен уставноправни положај „Осталих“. Аутор анализира могуће садржаје промјене институционалног система Босне и Херцеговине којом би била отклоњена дискриминација „Осталих“.
Анализа је вршена примјеном неколико метода – позитивноправног, којим се анализирају позитивноправни акти којима се регулише положаj „Осталих“ и њихов садржај пореди са међународним конвенцијама о људским правима. Примјењују се и социолошки и политиколошки метод, којима се анализирају друштвени услови отклањања дискриминације, односно дјеловање релевантних политичких чинилаца чији је интерес да уставноправни положај „Осталих“ (не)буде промијењен.
Циљ рада је да се укаже на противрјечна рјешења садржана у Уставу Босне и Херцеговине, имајући посебно у виду уставну снагу Европске конвенције о заштити људских права и основних слобода и неких других међународних аката о људским правима, норме које су дискриминаторске са становишта ових аката и пресуде Европског суда за људска права, и да се предложе могућа рјешења којима би дискриминација била отклоњена.
|