Сажетак:Пратећи динамику раста и развоја информационог друштва као нове стварности од значаја за развој друштва уопште, Република Српска настоји да пружи позитивноправни оквир овоме развоју. Један од института из овога оквира, који је тек прошле деценије уведен у право Републике Српске, јесте електронски потпис. У раду се анализира електронски потпис у праву Републике Српске, првенствено његово позитивноправно одређење, али и однос са осталим сродним институтима, те његова примјена. Уједно, направљен је осврт на појам писаног, традиционалног потписа, и дат кратак историјат електронског потписа у праву Европске уније. Аутор препознаје напор уложен у усаглашавање права Републике Српске са потребама информационог друштва, али примјећује раскорак између стварног, замишљеног и позитивноправног.
Анализа је вршена првенствено примјеном позитивноправног метода, но, за стицање цјеловитог увида у предмет анализе, незаобилазан је био и упоредноправни и историјскоправни метод. Чињеница релативне новости предметног института чини неопходним уважавање и теоријскоправног доприноса у овој материји. Техничке особености примјене електронског потписа у пракси свакако не могу бити схваћене на одговоарајући начин без минимума сазнања науке информационих технологија. У том смислу, примијењен је интердисциплинарни приступ.
|