Сажетак:Аутор сматра да је Свети Сава уношењем (у преведеном словенском тексту) Прохирона и три Новеле цара Алексија Комнина у Законоправило, омогућио да се грађанско право (грчко–римско) усади у темеље Немањићке државе, те да у свијест народа уђе учење о обручењу и браку као нешто што је есенцијално за постојање породице и државе. Дијелећи препис Законоправила у чијем је поговору писало да је сваки епископ и презвитер те сваки учитељ дужан да зна Законоправило и да и друге њему учи, Свети Сава је постигао да ово право постане општеприхваћено и потисне обичаје који су до тада постојали. Тиме је Законоправило Светог Саве постало основ за грађанско и црквено право средњовјековне српске државе.
Аутор сматра да је велики пропуст што се у посљедња два вијека нису довољно проучавале одреднице овог уникатног правног транспланта – Законоправила Светог Саве. У Законику цара Душана, о браку се говори само у члановима 2, 3 и 9, што указује на то да цар Душан није сматрао да је потребно да брачно право регулише новим прописима, већ је прихватао одредбе о браку византијских царева које су унесене у Законоправило Светог Саве. На то указује и појава преписа Законоправила Светог Саве који су услиједили након доношења Душановог законика, као што су Сарајевски, Београдски, Хиландарски и Морачки препис. И сам Српски грађански законик који је донесен 1844. године позивао се на књигу Кормчија.
|