Сажетак:Право је веома тешко тачно одредити. То нарочито важи за идеалистичке правне теорије које истражују слојеве права иза или изнад уочљиве стварности и уместо корисности предност дају правди или другим вредностима. Могу се разврстати на природноправне, априористичко-феноменолошке, егзистенцијалистичке, културалистичке или на неки други начин. У њих би могла да се уврсти и понека савремена мултидисциплинарна теорија.
Упркос бројности или модерности, ниједна идеалистичка теорија не може да пружи поуздан, а камоли коначан одговор на питање шта је право. Због тога, треба разликовати идеалистички од идеализованог и идеалног појма права. Невоља је у томе што идеалистички појам права није оперативан, идеализовани појам права није тачан, док је идеални појам права људски недостижан. Може се запитати како је право уоп-ште могуће одредити идеалистички?
Одговор на то питање може се пронаћи довођењем права у везу са правдом или неком другом вредношћу, као и коришћењем учења о три света права. Помоћу учења о метаправном, правном и свету физичких појава и правној заповести, која у правном свету једина спаја оно што јесте и оно што треба, могуће је превазићи дуализам и повезати природно са позитивним правом.
Најтеже је објаснити начин преливања природног у позитивно право. На трагу Дворкиновог учења, то је могуће учинити коришћењем једне или неколико природноправних вредности као начела или пресуђујућих мерила за избор општих правних принципа преко којих се природно право улива у позитивно и постаје његов део. Правда је најважније такво начело. Она је у исто време мерило свих других вредности и мерила. Невоља је у томе што у Дворкиновом учењу избор општих правних принципа зависи од претходног ауторитативног избора неког правног начела које не мора бити засновано на ауторитету правде већ на неком пожељном добру које не мора бити праведно. Може се закључити како произвољан избор пожељног добра од стране неког људског ауторитета одређује начин и меру преливања природног у позитивно право. Али, тако не мора да буде ако се таквим ауторитетима сматрају парламент или суд, и то само када се као неоспорни легитимни носиоци државне власти надахњују вредностима правде, а не корисности. Корисност је тренутна и пролазна, док су правда и на њој засноване одлуке односних органа трајне и вечне.
Веза правде и правичности представља згодан пример који показује како се природноправне вредности операционализују у позитивном праву. То дозвољава да се закључи како и природно право може да буде корисно, барем у делу у коме се прелива у позитивно право. Ни природно право није настало из доколице, већ из преке потребе да се одржи са-постојање појединаца у друштву које омогућује усавршавање. Из доколице су настала само идеализована идеалистичка (и реалистичка) учења о праву.
|