Сажетак: Аутор у раду врши анализу овлашћења високог представника и његовог дјеловања, с циљем да одговори на питање да ли се Босна и Херцеговина може назвати државом, тј. да ли је она суверена. Сувереност као
кључно својство државне власти јесте својство које мора имати свака
држава, односно говорити о несувереној држави је contradictio in adiecto,
а управо то указује на важност ове теме.
Приликом разматрања ове теме, коришћено је неколико метода с
циљем да се из различитих углова сагледа овај проблем, те дâ коначан
суд о суверености Босне и Херцеговине. Првенствено, примијењен је позитивноправни метод, којим се анализирају одговарајући акти, нарочито
Устав Босне и Херцеговине и Дејтонски мировни споразум, чије је дио
и сâм Устав, али и одлуке Уставног суда БиХ, те одлуке високог представника. Даље, аутор се користи историјским методом како би се уочио
развој улоге високог представника у постдејтонском периоду, као и логичким методом, који је неопходан приликом тумачења Анекса 10 Општег
оквирног споразума о миру у Босни и Херцеговини. Такође, коришћени су
и политиколошки метод, зарад указивања на неефикасност коју изазивају
политички чиниоци, као и нормативни метод, којим указујемо на неоствареност дејтонских циљева. Сви методи имају циљ да испитају правну и
фактичку страну положаја и дјеловања високог представника, зарад давања коначног одговора на горе поменуто питање.
На одговарајућим мјестима су de lege ferenda изложени ставови о тумачењу овлашћења високог представника, који је неријетко вршио функције државне власти, те на тај тачин субординирао себи државне органе. Аутор на крају закључује да је улога високог представника временом ослабила,
те да Босна и Херцеговина има прилику да постане држава у пуном обиму,
а остварење тог циља је могуће само без учешђа међународних чинилаца.
|