Кршење права из члана II/3д) Устава Босне и Херцеговине и члана 5, став 1е) и став 4 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода постоји зато што лишавање слободе лица која су кривично дјело учинила у стању битно смањене урачунљивости не испуњава захтјев „законитости“ у смислу Европске конвенције због тога што важећи закони прецизно не дефинишу могућност, услове, начин и поступак изрицања, продужења и/или престанка мјере обавезног лијечења и чувања у одговарајућој здравственој установи ових лица, те приступ „суду“ ради испитивања законитости притварања, што оставља простор за произвољну примјену закона. Сем тога, смјештај таквих лица у посебном затворском одјељењу, такође, не испуњава захтјев „законитости“ из члана 5, став 1е) Европске конвенције. Такође, кршење овог права постоји и због тога што важећа законска регулатива не испуњава законски квалитет у мјери у којој не поштује права из члана 5, став 1е) и став 4 Европске конвенције.
Из образложења:
Уставни суд најприје запажа да је у конкретном случају апелант одлуком надлежног суда проглашен кривим за кривично дјело убиства и осуђен на казну затвора у трајању од осам година, те му је изречена мјера безбједности обавезног психијатријског лијечења и чувања у здравственој установи, која је постојала према ранијем Кривичном закону Федерације БиХ, зато што је кривично дјело учинио у стању битно смањене урачунљивости. Међутим, након изрицања ове мјере, на снагу је ступио нови Кривични закон Федерације БиХ из 2003. године који прописује да се лицу које је кривично дјело учинило у стању битно смањене урачунљивости или смањене урачунљивости може изрећи мјера обавезног психијатријског лијечења ако постоји опасност да би узроци таквог стања могли и убудуће да дјелују на учиниоца да учини ново кривично дјело...
|