Сажетак: Не постоји повреда права из члана II/3д) Устава Босне и Херцеговине и члана 5 став 1 тачка ц) и ст. 3 и 4 Европске конвенције
за заштиту људских права и основних слобода када су редовни судови у одлуци о продужењу мјере притвора апеланту дали довољне
разлоге и образложења за закључак о постојању основане сумње
на основу доказа који су цијењени појединачно и узајамној вези
да је апелант конкретно побројаним радњама починио кривична
дјела због којих је покренута истрага против њега, те за постојање
посебних разлога за продужење притвора апеланту, као и када апеланту није била ускраћена могућност да ове разлоге у поступку
прописаном законом преиспита надлежни суд који има овлаштење
да донесе одлуку о пуштању на слободу, уз поштовање процесних и
материјалних гаранција.
Из образложења:
У вези с апелантовим наводима да је закључак редовних судова
о постојању основане сумње заснован и на незаконитим доказима,
Уставни суд указује на своју досадашњу праксу (види Одлуку број
АП 5542/15 од 17. фебруара 2016. године, тачка 63 и Одлуку број
АП 3343/09 од 15. маја 2012. године, тачка 14, доступне на www.
ustavnisud.ba) да питање законитости или незаконитости прибављања доказа на којима је заснована основана сумња није питање које потпада под члан 5 став 1 тачка ц) Европске конвенције за заштиту људских
права и основних слобода (у даљњем тексту: Европска конвенција),
те да то питање може бити предмет испитивања у евентуално даљњем
току кривичног поступка, али никако у овој фази поступка, како то
погрешно сматра апелант...
|