Сажетак:Условни отпуст, као кривичноправни институт, по мишљењу многих аутора, занемарен је у новијој стручној јавности. Ово се посебно реферира на нас у БиХ, гдје је овај институт мање-више идентично одређен уназад неколико деценија, док су се криминалнополитичке и друштвене околности корјенито промијениле. Да ли је институт условног отпуста пратио те промјене? Нужан је критички осврт на условни отпуст, као начин суспендирања казне затвора. Ради се о прворазредном питању од есенцијалног теоретског, али, надасве, практичног значаја. Тим више, ако се узме у обзир да се казнена политика данас умногоме измијенила, те да преовладава мишљење јавности да се у већини случајева изричу благе казне, поготово када таква блага казна буде издржана у мањем дијелу (трећина или половина). Да ли је овакво рјешење у данашњим околностима оправдано? Аутор ће, иако у краћим цртама, настојати приказати однос управних органа у чијој је надлежности одређивање условног отпуста, наспрам суда који је изрекао првобитну казну. Да ли се на овај начин дерогира правноснажна судска пресуда? Неопходно је да се овај институт својом примјеном уклапа у модерну казнену политику, а све с циљем ефикасније заштите од криминалитета, и, с друге стране, ради унапређења принципа индивидуализације и ресоцијализације. Аутор је покушао да, примјеном позитивноправног као и других научних метода, у сумарном приказу, представи разлоге за и против постојећег рјешења института условног отпуста у кривичном законодавству у Босни и Херцеговини, као и да de lege ferenda предложи одређена рјешења.
|